All for Joomla All for Webmasters

ЏУДО И САМБО

Шта је џудо?

Џудо је борилачка вјештина и олимпијски спорт настао као скуп пробраних техника из Џијуџицуа.

Џијуџицу је у то вријеме у Јапану било заједничко име за све борилачке вјештине (ударачке и рвачке). Тада је оснивач џудоа – Џигоро Кано, који је савладао неколико стилова Џијуџицуа,

одлучио узети оно најбоље од сваке и одбацити непотребно.

Основни јудо принципи

ЏИГОРО КАНО, утемељивач џуда: „Џудо представља начин помоћу којег можемо најефикасније употријебити физичку и психичку снагу. Вјежбајући вас нападу и одбрани, џудо ојачава ваше тијело и дух, те вам помаже да џудо принципе прихватите као своје. На тај начин се усавршавате и постајете вриједан члан заједнице, а то је и коначан циљ џуда“.

Технике џуда базирају се на одређеном броју принципа, које одређују биомеханички закони. Зависно којој групи техника припада, долази до изражаја један, а у другим ситуацијама други принцип. Џудо се заснива на пет основних принципа:

1. ПРИНЦИП КОНЦЕНТРАЦИЈЕ ЕНЕРГИЈЕ

Онај који изводи технику (Тори) мора сву своју психичку и физичку енергију концентрирати на технику коју изводи и то у оном смјеру у којем је његов противник (Уке) у том моменту најслабији. Концентрирање енергије у једном смјеру неопходно је јер би расипање енергије омогућило укеу да спријечи напад. Уколико тори не успије концентрирати сву своју енергију, уке може, не само спријечити извођење торијеве акције, већ и извести протуакцију и побиједити. При извођењу акција претпоставља се да је читава енергија концентрисана у трбуху (Хара) и то у тачки која се налази за два прста испод пупка.

Управо у циљу концентрације цјелокупне психичке и физичке енергије према најслабијој тачки противника, често се добија утисак да за изведбу јудо техника није потребна физичка снага. То свакако није тачно, јер је снага увијек потребна да би се извршила нека акција. Утисак да се нека техника изводи лако, настаје због тога што је несразмјерно велика количина енергије концентрисана у смјеру у којем јој се може супроставити незнатан отпор.

2. ПРИНЦИП ПОПУСТИ ДА БИ ПОБИЈЕДИО

Овај принцип најбоље објашњава све принципе џуда и говори да се никада не супростављамо „живој“ сили у истом смјеру коме она дјелује. Принцип попусти да би побиједио је најкарактеристичнији за џудо јер џудока се никада на директан начин не опире покушајима противника. Ако противник гура, а ви одговарате такође силом, настаје мртва позиција у којој нико не може ништа, а обоијца беспотребно троше снагу. Међутим, ако се ви не опирете гурању противника, већ на одговарајући начин и у правом моменту попустите, противник ће изгубити равнотежу, те сам пасти, или ће вама бити потребан врло мали напор да га баците на тло.

Ако противник вуче и покушава извести технику, било би нелогично укочити се и тако спријечавати његова настојања. У том би случају побједио онај који је физички јачи. Прави џудока неће се укочити већ ће у правом тренутку извести контра технику, искористивши на тај начин напад противника.

Принцип попусти да би побиједио, дозвољава џудоки, да осим своје, користи и снагу свог противника. Извођење техника постаје врло лако и врши се без напора. Сваки покрет и сваки покушај противника може се искористити за извођење технике. Како џудока у реалној борби никад не напада већ се увијек само брани, принцип попусти да би побиједио посебно долази до изражаја.

Због тога се приликом вјежбања техника треба држати мекано, да опуштени положај тијела пређе у навику. Укочено држање погодује повредама, које у џудо спорту нису ријетке. Није од малог значаја ни чињеница да укочено држање тијела изазива смањење психофизичких реакција.

3. ПРИНЦИП ПРАВОГ МОМЕНТА

Овај принцип захтијева извођење технике управо у оном моменту који је најпогоднији за извођење управо те технике. Ако тори покушава напасти неком техником у моменту кад се уке држи тако да је ту технику тешко или немогуће пласирати, торијев ће се покушај завршити не само неуспјехом, већ ће тори постати жртва контратехнике. Супротно томе, техника се може успјешно и без посебног напора извести у моменту када је положај противниковог тијела такав да је довољно још врло мало учинити да би се техника до краја извела.

Како међусобни положај тијела може бити врло различит, очигледно је да је у џуду могуће извести врло велики број техника у одређеном моменту.

Момент за извођење неке технике може се добити и попратном акцијом. Да би се обранио од првобитне пријетње, противник ће својом реакцијом пружити могућност извођења неке друге акције. Борба се због тога састоји углавном од комбинација а рјеђе се чекају грешке противника.

4. ПРИНЦИП НЕРАВНОТЕЖЕ

Прије извођења сваке технике потребно је противника довести у стање неравнотеже, тј. довести тијело противника у такав положај у којем противник није у стању да по вољи мијења положај свога тежишта. Тори мора бити у стању динамичке равнотеже, тј. да је на тај начин успоставио контакте с укеом који је у неравнотежи, те да може извести акцију у оном смјеру који иде њему у прилог. Равнотежа тијела концентрирана је у једној тачки, која се поклапа с тачком за коју се сматра да је у њој концентрисана енергија организма. Да би се овладало равнотежом противника, потребно је да се његов трбух (Хара) на директан или индиректан начин држи под контролом. Супротно томе, онај који жели спријечити акцију противника мора настојати у првом реду успоставити равнотежу, тј. да по вољи контролише положај свог центра енергије (трбух). На тај начин, борба у џуду стално је измјењивање статичке и динамичке равнотеже и неравнотеже.

5. ПРИНЦИП МАКСИМУМА ЕФИКАСНОСТИ ИЛИ САВРШЕНСТВА

Овај принцип захтијева да свака акција буде изведена на најбољи могући начин. Ако нека техника није савршено изведена, онај који ју изводи у опасности је да постане жртва контра технике. Добро изведена техника препознаје се на први поглед по томе што је истовремено и лијепо изведена. Лоше изведена техника никад не изгледа лијепо. И обрнуто – оно што је лијепо изведено готово увијек је добро и ефикасно.

Због тога се принцип савршенства често назива и принципом максимума ефикасности.

Савршенство се постиже тачним успостављањем контакта и прецизно дозираним контракцијама разних мишићних група. То је увијек плод дуготрајног вјежбања. У џуду је улога вјежбања несразмјерно већа од улоге талента.

ЕТИЧКИ ПРИНЦИПИ ИЛИ ЕТИКА ЈУДО СПОРТА

У џуду или некој другој спортској борби важно је побиједити. Наравно уз поштивање етичких принципа, да не би озлиједили противника у постизању крајњег циља побједе!!!

Важно обиљежје џудо цпорта у односу на друге шпортове су строги и посебни етички принципи којих се мора придржавати сваки џудока. Суштина џуда и његов дух који га чини тако ефикасним почива на овим принципима етике. Џудо је опасно оружје и свака злоупотреба може изазвати нежељене посљедице, због тога се истински џудока треба придржавати ових етичких принципа:

1. ЏУДОКА НИКАДА НЕ НАПАДА ПРВИ, УВИЈЕК СЕ БРАНИ, ОСИМ У СЛУЧАЈЕВИМА КАДА ЈЕ НЕЧИЈИ ЖИВОТ УГРОЖЕН, ТАДА ЈЕ ДУЖАН ЗАШТИТИТИ ГА.

2. УКОЛИКО ДОЂЕ ДО СУКОБА, ЏУДО СЕ УПОТРЕБЉАВА КАО КРАЈЊЕ СРЕДСТВО, АКО СЕ НА ДРУГИ НАЧИН НЕ МОЖЕ ЗАШТИТИ ВЛАСТИТИ ИЛИ ТУЂИ ЖИВОТ.

3. ИПАК АКО ДОЂЕ ДО ТОГА ДА СЕ МОРА ПРИМЈЕНИТИ ЏУДО КАО СРЕДСТВО ОБРАНЕ, ТРЕБА ШТО ЈЕ МОГУЋЕ ВИШЕ ШТЕДЈЕТИ ЖИВОТ И ЗДРАВЉЕ ПРОТИВНИКА.

4. УКОЛИКО ДОЂЕ ДО ПОВРЈЕДЕ ТОКОМ ВЈЕЖБАЊА, ПА ЧАК И ТЕЖЕ, НИЈЕ ДОПУШТЕНО НИКОГА ОКРИВИТИ, ПА ЧАК НИ СЕБЕ.

5. ЦЈЕЛОКУПНО ПОНАШАЊЕ ЏУДОКЕ У ЏУДО СРЕДИНИ И ВАН ЊЕ МОРА БИТИ У СКЛАДУ СА СПОРТСКИМ, МОРАЛНИМ И ЕТИЧКИМ ПРИНЦИПИМА ДРУШТВА.

 

Шта је самбо?

Самбо (самозаштита без оружја, руски сам(озащита) б(ез) о(ружия)) је руска борилачка вјештина. Настала је у Русији 20-тих година XX вијека спајањем традиционалних, народних, борилачких вјештина са Џудоом и Ђиуђицуом.

Творци самбоа жељели су да створе борилачку вјештину која се брзо и лако учи, при чему би се традиционалне далекоисточне борилачке вјештине комбиновале са модерним научним сазнањима. Највећу корист од самбоа требало је да имају војска и полиција (за војску постоји посебна верзија – борилачки самбо, руски боевое самбо, енгл. combat sambo). Са распадом Совјетског Савеза, упркос чињеници да су многи учитељи ове вјештине емигрирали, дошло је до пораста популарности самбоа, будући да је та, до тада тајна вјештина, напокон могла да се јавно презентује.

Самбо се потврдио и у ultimate fight-u гдје се показало да се самбо-борци тешко могу побједити. Свјетски првак у ultimate fight-u за 2005. годину је самбо-борац Фјодор Јемаљаненко.

Самбо се данас дијели на:

– спортски самбо (спортивное самбо или борьба самбо) је цивилна, спортска варијанта самбоа.

– самбо за самоодбрану је цивилна варијанта са тежиштем на самоодбрани, са техникама сродним ђиуђицу и аикидоу. Обично се тренира заједно са спортским самбоом.

– борилачки самбо (боевое самбо) је намењен војсци и користи поред класичног самбоа исто разне технике из каратеа и других борилачких вјештина, те даље и технике са оружјем.

– специјални самбо је релативно млад назив и намењен је специјалним јединицама војске и полиције. Настао је као специјална варијанта борилачког самбоа, технике и комбинације држе се тајно.

– фристајл самбо (енгл. Freestyle-Sambo) је настао у Сједињеним Америчким Државама при чему се понекад назива и америчким самбо. Као цивилна варијанта упражњава поједине технике из борилачког самбоа које се у класичним спортским самбо не тренирају.

Free WordPress Themes, Free Android Games